Изабране песме

СОНЕТ О КРУГУ

Мир над прагом,
отет храму,
кућну таму
доји влагом.

Једно теме -
санту власи -
плачем гаси
будно семе.

Ура! Заче...
Са погаче
прхну сова.

Тика-така:
нова рака
испод крова.



С ЦРКВЕ СВ. МАРКА

Београду

Овде су ноћи тако честе.
Плаше се само споменика.
Друго, собом што влада, сместе
на хрпу да их Месец слика.

Бога, још слабог, пазе свеће:
ноћ му некад пасла на сиси.
Звонар је умро а мир неће
уже да такне које виси.

Мостови пали у корита.
Реке слуте: врази се перу
ил то је оглодан реп кита.

Месече, у постељу крени:
гори ти жижак на филтеру
из пакле задње у тој смени.



НА БЕЛОШЕВАЧКОМ ГРОБЉУ

Улегнуто острвце. Северно - мермерни летак;
велика жалост, кад пропева, огади и риме.
Да иком, осим тишини, припада тај иметак
ветар би, давно већ, разгласио његово име...
На хумци, каткад, гавран, гост редак
и у песмама. Ко знак саучешћа глине и климе
ту се, овог пролећа, усправио цветак;
бодљива љутица, за припеке, миришљав - у хладу.
Под њиме лежи мој предак;
у раст, кроз жилице, улива ми наду.
Гуштер - дрхтав, неуземљен коренак -
у гробној дољи сунча зеленкасту досаду.
Прошлост, то је један дан: црни петак.



НА ДНУ

Не чезнем више ни за чим,
а сам тугу магнетски привлачим.
Презирући себе не доспех
на врх, одакле могу уз подсмех,
и у првом лицу множине
на начин како луде и мудраци чине,
обратити се себи, оном трећем делу
што не припада ни души ни телу.



НА ВРХУ

2

Земна тежа - сила доњег света -
не делује на овај предео.
Да, ту бих као играч балета
могао и ја, мада спор и дебео,
да наступим - уз звек кастањета...
Самоубицо! И ти си део
спрдње. Недомашива је мета -
плочник, где глава, цепајући вео
млечних облака, жели да се расцвета.
Пад је - одскок! Док будеш лебдео,
која ће те привући планета?



БАЛАДА О МРТВОМ ВОЈНИКУ

3

У близини беживотног тела
на два крака пут се прелама.
Душа, без пушке и зимског шињела,
одавде мора да продужи сама -
натраг у чету, на одсуство, ил... Не!
Њене су радње чисто цивилне.

Путоказ, пободен сред раскршћа,
питање правца лешу не упрости.
Душа не премишља: најчвршћа,
не лелуја у неодлучности.
Нити ће, кад мине бура хуктава,
кишне капи отрести с рукава.



* * *

Осветли сунце и скровите кутке,
куд више ни ми не смотримо с надом.
Послови нови зачети су крадом,
они од јуче настављени ћутке.

Ко ружни детаљ овог дневног рама,
осама ноћи, с новом бором бдења,
чили из града и изглед свој мења,
у стиду због свог недела над нама.



ПИСМО НЕПОЗНАТОМ

Пишем ти, ево, саме лажи;
пошто ме не знаш, свака важи.

Са сваким словом, некуд кренем
где има ал и нема мене.

Ако не крчим смером датим
пут свој до себе - кога пратим?

Можда ћу - ко зна? Бат свој чути
тамо где себе и не слутим.

Где, чини ми се, кроз то ткање
први пут ступам, страхом смањен,

где дан се слади заборавом -
можда се враћам дому правом.



ПОСТ ФЕСТУМ

Излазе из својег невидела,
улежани, мршави и бледи.
На путу кроз шуму, душа би хтела
старом платану да се исповеди.
После свега, кад је прегрмело,
од врелог даха ваздух се смлачи.
Чавли под ноктима, нож, смрскано тело -
од данас, сви су приповедачи.
Прошла је бура. Не подрхтава,
у дољи, испод растераних облака,
једино глас гордих жртава -
оних што никад не зборе из стомака.
Тек сваки стоти допричаће причу.
Препричавање ће још да упрости
ту селидбу у речи, што наричу
у зачепљене уши Лепе Будућности.
... У крчми, кроз шалу, слушаш о страви
младог старчића: с вешала се врати.
Грло је суво, нешто те дави...
А раздрешио си чвор на кравати.



НА ГРОБУ ВАСЈЕ ХОРОВА

Да, сад смо од два света
што чине исто ругло;
чак, од нашег сусрета
увек под правим углом.

Ти - у тле прве класе,
ја још немам свој део.
Ко страда? Ветри гасе
жар, разносе пепео...

Хум ври у тинти. Ногом
стрвим први слој, плитко:
- Не дописуј се с Богом.
Одговара нечитко!



МAЛИ ГРAДOВИ

I

Мaли грaдoви гoрдo стoje
нa тврдoj зeмљи. Нe гутajу oблaкe,
нe oстaвљajу oтискe нa стaклу хoризoнтa.
Нeдружeвни су, кao усeдeлицe.
Нe рaсту. Нe смaњуjу сe.
Нeмajу свoje вeликaнe
и другe пeтлићe oд хлaднe брoнзe.
У будућнoст глeдajу сa стaрих фoтoгрaфиja.
Из кућa сe чуje тихи пoj жeнa
држaних пoд кључeм.
И свe je вишe зидoвa бeз прoзoрa.
Joш je вишe врaтa нa кoja сe дугo-дугo куцa.
A нajвишe je врaтa штo сe
нe oтвaрajу нa куцaњe.

II

У мaлoм грaду, кaд си oд jутрa бeспoслeн,
дoсaдa и тугa мнoжe сe сa двa
и, вeћ, пoмишљaш нa сaмoубиствo,
нa jeдну oд три мoгућнoсти:
– твoje лицe пиje из бунaрa
– прeкo oбрaзa трaчницa кривудa
– клaћeњe нa дрвeту кoje ниje вoћкa.
Oвo пoслeдњe, мoждa.
A oндa нa тoj грaни живнe птицa:
притиснe дугмe и – сунцe eксплoдирa.
И кaжeш сeби, нeжнo:
– Oдмoри сe, приjaтeљу!
Дoкривудao си, с бoлoм у мишићимa,
прeкo три пoљa.
Сeдни нa клупу.
Нe рaзмишљaj. Слушaj.
Вeтaр je oтпeчaтиo душу
oдувaнoм мaслaчку.

III

Крoз мaлe грaдoвe, пo прaвилу,
прoтичу мaлe рeкe. Нa мaлe грaдoвe пaдajу
бoмбe oд птичjeг измeтa.
Aл jeдинo joш укруг мaлих грaдoвa
рaсту и oбнaвљajу сe шумe.
Тaj вaздух чeтинaрa,
тa биљнa свeжинa кojoм цистeрнe пунe...
Удaхни тo, кaжeм, и – утoлићeш жeђ.

IV

У мaлoм грaду свeтски путник нe мoжe дa сe снaђe:
гдe je ту цeнтaр, a гдe пoчињe прeдгрaђe?
..................................
У мaлoм грaду, у мaлoм грaду
сaмo нajцрњи oчajник пуштa брaду.
..................................
Дoбрoдoшли су пoрoк и лoш глaс.
Дoбрoдoшли су гoри oд нaс.
..................................
Из мaлoг грaдa, из мaлoг грaдa
бeжи сe вoзoм...

Jeр oдлaзaк из мaлoг грaдa je, увeк,
срaмнo бeкствo и издaja,
a пoврaтaк – хoд унaтрaшкe.



БЛИЖЊИ

Је ли истина то што дочух -
да направи ме очух?
С маћехом ме заче, за неплодног дана...
Пунолетног, она ме још доји
црним млеком белих врана.
Ја сам њихов. Они су моји.

Живимо у кући без зидова,
без смеха, без заједничких снова.
Све је изван нас! На суседе
пуштамо бесне псе и обаде.
Мрзимо се, док чиреви не прораде,
и ћутке гутамо увреде.

У тридесетој, млечњаци ми расту.
Не користим зубну пасту.
Убио би ме дашак слободе.
Љубављу ме гуше, брижљивошћу мељу.
А имао сам само једну жељу:
човеколиког да ме роде!

Дању их пробадам мачем,
ноћу за њима плачем.